Breza

Bila tamo daleko jedna zemlja čudna,
Koja je i u tamnoj noći bila budna.
Tamo reka, tamo staza,
A iza jedna - breza.

Breza biva visoka,
Hladna kao svaka.
Ali dušu je ona imala,
Samo je duboko skrivala.

Sve životinje su znale,
U podne su se okupljale,
Ispod breze hladne,
Da leče svoje rane.

Breza sa toplom dušom,
Prekrije rane smolom.
Za uzvrat su je zalivali,
I veoma puno voleli.

Breza je rasla,
I sve jele prestigla.
Razvijajući grane,
Tanke i zelene.

Ali dođu čoveka dva,
Da sruše drva sva.
Jedan zapali vatru,
I osuši veliku goru.

Sve su životinje bežale,
I na sve strane skakale.

Ali pokuša da do breze zeka dođe.
Vreme prođe.
I breza padne,
I plamen svane.
I njeno srce pade,
Bezuspešno, bez nade.
I ne stane.
U tihu noć potone.

A kad jutro svane,
Ništa ne ostane.
Sve su životinje ranjene,
Oko breze zaboravljene.

Ali izlazi iz pepela,
Breza mala, zrela...